Put do izgubljene rukavice na liniji 706

No­vi auto­bus pla­ve bo­je na li­ni­ji 706 po­lu­pra­zan sti­že na sta­ni­cu u Ba­taj­ni­ci usred rad­ne ne­de­lje oko 9.30 ča­so­va. Iz­ne­na­đe­na i ob­ra­do­va­na put­ni­ca što vi­di ta­ko či­sto i ured­no vo­zi­lo, udob­no i za du­že pu­to­va­nje do gra­da, ula­zi, za­u­zi­ma jed­no od dva me­sta, ali ka­ko ne­ma put­ni­ka ko­ji sto­je, na se­di­šte do se­be spu­šta ra­nac i na nje­ga jed­nu od dve ru­ka­vi­ce ko­je su joj ja­ko dra­ge.

Pri­ča­la je te­le­fo­nom kad se auto­bus pre­vo­zni­ka „Stre­la – Obre­no­vac” za­u­sta­vio na po­sled­njoj sta­ni­ci, uze­la ra­nac i iza­šla da pre­sed­ne u dru­go vo­zi­lo. U Te­ra­zij­skom tu­ne­lu shva­ti­la je da ima sa­mo jed­nu ru­ka­vi­cu. Ka­ko je do rad­nog me­sta raz­dva­ja sa­mo jed­na sta­ni­ca od „Ze­le­nja­ka”, ule­te­la je, ja­vi­la se ko­le­ga­ma i trk na­zad na okret­ni­cu mi­sle­ći da mo­žda još 706 ko­jim se vo­zi­la ni­je kre­nuo put Ba­taj­ni­ce. Ali, auto­bu­sa ni­je bi­lo.

Bez raz­mi­šlja­nja je kre­nu­la u po­tra­gu za dis­pe­če­ri­ma i kad ih je na­šla shva­ti­la je da ne mo­gu da joj po­mog­nu jer su oni tu za GSP, ali ne i za pri­vat­ni­ke!?

Ipak, jed­na od za­po­sle­nih joj iza­đe u su­sret i da joj dva fik­sna bro­ja te­le­fo­na na ko­ja joj se, upr­kos nje­noj upor­no­sti, ni­ko ni­je ja­vljao. Ni­je od­u­sta­ja­la. Čak je us­pe­la da se do­ko­pa i bro­ja mo­bil­nog te­le­fo­na di­rek­to­ra „Stre­le”, ali se i na taj broj ni­ko ni­je ogla­ša­vao. Po­sla­la je i fi­nu po­ru­ku za­mo­liv­ši da joj se ne­ko ja­vi ka­ko bi, mo­žda, do­šla do svo­je ru­ka­vi­ce ko­ja je do na­šeg gra­da pre­va­li­la put čak iz Austra­li­je.

Us­pe­la je, bez na­me­re da od­u­sta­ne, da pro­na­đe i ne­ki broj ko­ji po­či­nje sa 062, ma­da je ka­sni­je vi­de­la da on sto­ji i na vra­ti­ma sva­kog bu­sa. Zva­la je i zva­la, ja­vio se mo­mak, ka­že, ko­me je is­pri­ča­la da je u po­tra­zi za ru­ka­vi­com. Obe­ćao joj je da će ja­vi­ti šta je ura­dio. U me­đu­vre­me­nu ju je po­zva­la i oso­ba an­ga­žo­va­na od di­rek­to­ra, osta­la je baš za­te­če­na.

Ni­je pro­šlo mno­go vre­me­na, eto ga po­ziv sa 062 i ra­do­sna vest – vo­zač je pro­na­šao ru­ka­vi­cu i kad je pre­da­vao sme­nu ko­le­gi pre­dao je i nju. Tre­ba­lo je sa­mo da u od­re­đe­no vre­me do­đe na okret­ni­cu na Ze­le­nom ven­cu i nje­na to­li­ko tra­že­na ru­ka­vi­ca će opet bi­ti kod vla­sni­ce.

– Do­šla sam u do­go­vo­re­no vre­me, sim­pa­tič­ni vo­zač mi je dao ru­ka­vi­cu uz ko­men­tar „sku­pe su ti ove, gle­dao sam na in­ter­ne­tu, sto evra”. Na­sme­ja­la sam se i po­nu­di­la da ga ča­stim, ni­je hteo ni da ču­je, je­dva ga ube­dih da uzme ne­ki sok i čo­ko­la­du – is­pri­ča­la nam je su­gra­đan­ka vr­lo pri­jat­no iz­ne­na­đe­na an­ga­žo­va­njem za­po­sle­nih.