Ovo je jedna od priča iz knjige „Škola sa raskršća” autorke Tamare Bokun, u kojoj su sabrana sećanja, događaji i lične sudbine koje su oblikovale prošlost Batajnice. Kroz sudbinu male Katice i njene porodice, autorka dočarava atmosferu ratnih godina, život običnih ljudi i hrabrost batajničkih ilegalaca koji su ostavili dubok trag u istoriji našeg mesta.
Katica je rođena u Zemunskom šoru 1936. godine. Živela je u kući sa roditeljima, sestrom, bratom i tetkom. Početka rata se ne seća – bila je
suviše mala. Na pitanje o školi, samo bi odmahnula rukom uz reči: „Šta sam ja išla u školu, tek dve godine.“ I danas baba Katica sriče dok čita,
ali od čitanja ne odustaje. Svakoga dana voli da pročita novine. Baba i deda su se trudili da Katica i njen brat ni u čemu ne oskudevaju. U ratnim
godinama retko su se mogla videti uredno i lepo obučena deca, ali su Katica i Aca u školu išli uvek doterani. Katicin otac, Stevan Dubajić, bio
je zemljoradnik i batajnički ilegalac. Četiri ulice u našem mestu su se pre rata jednostavno zvale po mestu do kojeg vode. U Zemunskom šoru pored
čika Stevana važni ilegalci bili su i radnik Dušan Subotić, zemljoradnik Žarko Obreški, domaćica Ljubinka Mihajlović, Đoka Barišić, Vlada Bunoš, Ivan Muždalo i Zora Stanković. U Vojačkoj ulici to su bili Bata Grkinić, Laza Kartalija, Steva Opačić, Rada Jovanović, Vlada Zlatanović i Sreta Eglendžija. U Dobanovačkoj ulici isticali su se Vasilije Ranković, Bata Stepanović, šnajder Jozef Zeman, Mika Mihajlović i učiteljica Gina (Mihajlović) Vidaković. Svaki od ovih ključnih ljudi bili su veoma važni za akcije i širenje štampe i obaveštenja, uvek su bili na vezi sa svim ostalim batajničkim ilegalcima. Kada su usledila hapšenja, veoma hrabro su se držali ne odajući drugove. U maju 1941. godine izvedena je jedna njihova veoma važna akcija na pruzi. Dvadeset omladinaca testerama je iseklo bandere i tako prekinulo veze okupatoru. Ova akcija odjeknula je u krugovima neprijatelja i bilo je jasno da u Batajnici postoji snažan pokret. Usledila su hapšenja Stojana Markovića i Sava Mihajlovića, bili su mučeni pa streljani, ali nisu odali nikog. Budući da na ovaj način nisu došli do rezultata, ustaše su počele mobilizaciju meštana u domobrane. Odluka partije je bila da se na poziv ne odazivaju, na dan mobilizacije omladina je pobegla u vinograde, gde je bilo vinogradskih kuća. Međutim, to su primetile novopazovačke Švabe, koji su takođe imali vinograde u blizini.
Jedan od ubačenih omladinaca iz Pazove predlagao je skrivenim ilegalcima da se pridruže partizanima. Tada je Rada Obradović napravio
kobnu grešku, jer je poverovao Petru Kostiću, bratu domobranskog oficira koji ih je ubrzo prijavio ustašama. Uhapšena braća, Slavko i Đoka
Neštinac zajedno sa Radom Obradovićem, mučeni su i streljani u avgustu 1942. godine. Imali su herojsko držanje. Poginuo je tog dana u Batajnici prvi sekretar SKOJ-a, uzorni član partije Radislav Rada Obradović, rođen 1920. godine u zemljoradničkoj porodici. Posle završene naše seoske škole upisao je Zemunsku gimnaziju, koju je 1938. godine završio kao vrlo dobar đak. Za vreme školovanja živeo je kod brata u Zemunu. Upisao
je Medicinski fakultet i stigao do treće godine. Ušao je u partiju sa izgrađenim pogledom na svet beogradskog studenta marksiste. U srcima onih
koji su ga voleli ostala je praznina i tuga. Petar Golubović, koji je takođe bio na spisku, nešto ranije je otišao u partizane zajedno sa bratom Cvejkom, posle ustaške racije u njihovoj kući. Ratko je od Cvejka pred odlazak na Frušku goru dobio adresu Zvonka iz Zagreba, jer je situacija u selu bila sve teža. Uz dozvolu komiteta otišao je u Zagreb kao radnik železnice i tamo pristupio partizanskim organizacijama. Pre odlaska, Ratko je
imao zadatak da predloži nove članove SKOJ-a, te je predložio Smaila, komšiju Stevana Dubajića. Smajo je bio metalski radnik u Ikarusu, vešt
s oružjem, oženjen Ljubicom s kojom je imao ćerku Ljilju. Bio je vredan i nesebičan borac za pravdu radničke klase.
Napomena: Preuzeto iz knjige „Škola sa raskršća“ autorke Tamare Bokun.
