Poznata je priča kakvu je sudbinu doživeo Zemun tokom Drugog svetskog rata – postao je “hrvatski“, ustaše su ušle u grad koji su prethodno okupirali nacisti, iako je lokalno stanovništvo nemačkog porekla do kraja rata vodilo ipak glavnu reč.
Možda je zato, za razliku od drugih delova zloglasne NDH, srpsko stanovništvo u Zemunu ipak bilo u, koliko-toliko, manje lošem položaju. Ipak, teror je bio neprestan.
Mnoge bi tužne priče mogle da se ispričaju o zemunskim Srbima koji su doživeli teško nasilje, Jevrejima prema kojima su okupacione vlasti zločinački postupale, ali i Hrvatima i Slovacima koji su trpeli tešku sudbinu jer se nisu slagali sa zlikovačkim režimima, ustaškim i nacističkim.
U to zlo vreme, kada je svaka kuća bila pod nadzorom, ipak je bilo onih koji su imali dovoljno hrabrosti, morala i volje da pruže otpor. To su bili prkosni zemunski članovi otpora koji su brojnim akcijama ometali funkcionisanje okupatora. Jedna od metoda bila je i rušenje komunikacijskih veza.
Ogromni nacistički pružni transporti u stanici Zemun u toku rata
Zemun je bio veoma važan, ne samo vojno, kao pogranični grad na razmeđu dve marionetske države pod nemačkom kontrolom, već i kao transportni i privredni centar.
Iako je ušao u sastav NDH 10. oktobra 1941. godine, ostao je sa statusom “posebnog privrednog područja“.
Prava rampa i pakao ustaške države počinjao je van Zemuna, kod Stare Pazove. Iz surovo okupirane i terorisane “Nedićeve” Srbije se tako u Pavelićevu NDH moglo prelaziti, bar u dojučerašnji deo Beograda. Izgladneli Beograđani su odlazili po potrepštine jer je zemunska pijaca bila kudikamo snabdevenija od beogradskih.
To je, dakle, bilo strogo kontrolisano područje, tvrđava koju je trebalo – uništavati iznutra.
“Srpski narode Zemuna i okoline!.. Pozivamo te u borbu, jer krvavi razbojnici svakoga dana vrše masovna streljanja nad najboljim sinovima tvog naroda… Ne dozvolite da vaše fabrike i železnice nesmetano rade za krvave ugnjetače, da ne dozvolite da vaše žito, koje ste zalili vlastitim znojem, odvezu vaši zakleti neprijatelji… “, pisalo je na lecima koje su od leta 1941. pripadnici pokreta otpora lepili po zemunskim ulicama, po cenu sopstvenog života.
Koliko je samo hrabrosti bilo potrebno za rasturanje letaka, ilegalnih novina, ispisivanje parola, a tek za neke ozbiljnije sabotaže…
Odvođenje srpskog stanovništa u Jasenovac
Jedan neobičan i skrajnuti spomenik u Batajnici svedoči o toj specifičnoj borbi – spomenik “slomljenoj banderi”. Ilegalci su, naime, uništavali stubove kojima su vođeni telefonski i telegrafski kablovi, što je bio smeo i opasan poduhvat, koji je Nemcima i ustašama morao da zadaje mnogo muka.
Posebno su im na meti bile bandere uz prugu Beograd-Zagreb kojom se odvijao skoro kompletan ustaško-nacistički transport. Tom prugom nisu samo prebacivane trupe Hitlerovog Vermahta na frontove po Evropi, već su tuda išle cisterne sa naftom iz rumunskih rafinerija, životno važne za Treći rajh, iskopane rude iz poharanih srpskih rudnika, ali i transporti nesrećnih ljudi, žena i dece u logor na Sajmištu, i iz njega, natrag na klanje u Jasenovac.
Uniśtavati bilo šta na toj pruzi imalo je ogroman značaj, makar i jedan železnički prag, a kamoli bandere koje su nosile telegrafske i telefonske žice, glavno komunikaciono sredstvo tog vremena.
Nije ni čudo da je ovaj jedinstveni spomenik bio baš zato krajem sedamdesetih postavljen na mestu na kome se nalazi: pored železničke stanice u Batajnici.
Danas je skrajnut, išaran i zaboravljen, iako ima izuzetno važnu priču. Nažalost, mnogo toga “od ranije” se zaboravilo, iako su neke pouke iz istorije izuzetno važne, pa i ta o patnjama u tom ratu, i hrabrosti onih koji na to nisu pristali.
Jesdn od tih Zemunaca koji je rušio bandere kao ilegalac, sve do odlaska u pravi rat, bio je i kasniji legendarni gradonačelnik Beograda Branko Pešić.
Branko Pešić sa ratnim drugaricama, na ulazu u Skupśtinu Grada Beograda, 1967. godine. Foto: Stevan Kragujević
Otpor nije bio samo u poljima kraj pruge: veoma važne zemunske fabrike za avijaciju “Ikarus”, “Teleoptik”, “Zmaj”, “Avala” počele su da proizvode škartove za nemačke avione. Pripadnici pokreta otpora su s namerom menjali tehničke crteže za alate i nanosili štetu – rezon je bio: neprijatelj je okupirao naše fabrike, nećemo mu dozvoiliti da nas tlači.
Neobični spomenik je i podsetnik da je mnogo života uništeno u toj borbi protiv nacista i ustaša. U leto 1942. godine zasedao je “pokretni prieki sud” koji je značio smrtne kazne za sve one koji su bili povezivani sa pokretom otpora. Tako je ubijeno oko 400 Zemunaca. Ukupno je stradalo oko 3.000 ljudi, a u okolini Zemuna je ta brojka bila još veća.
