SENZOR BELEŽI SVAKI POKRET OKA: Kako izgleda let vojnim avionom od Batajnice do Dunava!

Uputstvo za ovu „lastu“ je na 225 strana, a od toga je njih 180 samo ova oprema – pokazuje nastavnik tablu, ekran s milion mapa i brojki… – Ostalih 45 strana je motor, konstrukcija, stajni trap, komande… Sve je u ovoj tabli i to zahteva izuzetno puno vremena da bi se upoznalo, da bi se zaista koristile te mogućnosti. Kad već skupo platite opremu ogromnih mogućnosti, želite i da je koristite. Bivši đak, koji sad leti na helikopteru H145, a taj ima savremeniji flajt menadžment sistem, ali derivat ovog osnovnog navigacionog, kaže mi da je to rupa bez dna – nikad ne možete do kraja da shvatite šta sve može da radi taj sistem. Zato se trudimo da upravo ovde sve to savladaju, da bi kasnije što manje vremena potrošili u avionu da to primene. Ako kadet potroši let na učenje kako da ovo koristi, onda nije naučio da leti – ističe Knežević.

Nad ekranom i uzak senzor, zapravo kamera.

Taj uređaj prati pokrete oka. Kalibrisan je sa slikom koju vidimo na ekranu, beleži svaki pogled na instrument, odnosno očitavanje neke vrednosti. Kasnije analiziramo te algoritme, vidimo kako kadeti rade. Dan ranije, u pripremi, objašnjeno im je kojim redosledom da kontrolišu instrumente. To je taj raspored pomeranja pažnje. To analiziramo i na naučnoj osnovi, imamo objavljene radove u međunarodnim časopisima, u Švajcarskoj. Dokazali smo kako su neke metode povezane s učinkom. Merimo pažnju, odnosno mentalne sposobnosti, koje kasnije mogu da se povežu i s karakternim osobinama – istrajnošću, pedantnošću, upornošću, što se traži od njih. Sporost i neodlučnost se ne tolerišu, donošenje odluka mora biti brzo – objašnjava Knežević.

Naši kadeti sedaju za komande aviona i helikoptera. Nedavno su i testirani, čekaju rezultate koji će pokazati da li im više „leži“ avion ili helikopter, a potom neće dugo proći pre nego što zvanično krenu na tehničke učionice, koje su poslednji stepenik pred ulazak u vazduhoplov. A od septembra dogodine, „potkovani“ znanjem s ovih tabli, ići će i na letačku obuku.

Jedan stavlja naočare slične onima s početka priče. To su one za proširenu realnost s kojima eksperimentišu.

Služile su nam za razvoj kokpita koji treba da ugradimo na ovaj trenažer. Njima vidimo projektovani model u veličini 1:1 i kako će se uklopiti u ostali deo. Model je dobar za razvoj naprednih sistema za upravljanje vatrom, poput onog na avionu F35, koji ima čitavu kacigu od 200.000-300.000 dolara u toj tehnologiji. Sve potrebne podatke dobija na viziru, ne mora uopšte da skreće pogled dole, na instrumente, i to o letu, režimima rada radara, pretnjama koje mu dolaze, sliku terena tokom noćnog letenja…

Na sve ovo jedva čeka i Luka Labović. Od malih nogu je gledao kako poleću i sleću avioni i na Batajnici i na Lađevcima.

I Boško Brkić iz Kruševca je dosanjao.

– Odmalena želim da postanem pilot, pokušavam da ostvarim dečački san. Ovo je izazov, noviteti koje je katedra uvela za obuku na simulatorima da bismo što lakše to shvatili i da bi nam kasnije bilo lakše. Više bih voleo avion nego helikopter, ali neće mi biti žao i da bude ovo drugo. Bitno je da se leti – priča Boško.

A da li ga plaši onih 180 stranica uputstva.